Oblaci moji,oblaci sivi
hoćete li ikada napustiti nebo moje?
Tako su teški dani bez sunca.
Godine moje,godine mlade,
rekla bih da su bile sretne,poletne
...ali ne mogu ih se više setiti.
Sećam se samo kako sam blistala,
kako sam ruke nebu pružala i zvezde mogla dotaći,
to se ne zaboravlja.
Onda si me popio,kao najslađi sok popio
i odbacio,kao praznu ambalažu,
prosto zgnječio i bacio.
U naš život doveo si nju,
nju,koja blista
nju,koja može zvezde taći...
A ja, ja bez vazduha ostajem,
mahovinu sa usana trgam,za vazduh se borim,
moram pobeći negde,pobeći negde gde nije sve sivo,
postoji li takvo mesto?
Trčim kao ranjena zver,gola i bosa,
ne osećam više ništa
ni glad,ni žeđ,hladnoću...ništa.
Stižem do polja zelenog,prostranog,
vetrovi divlje šibaju, ovo prostranstvo mi prkosi
podseća me koliko sam sama i ne zaštićena.
Padam...
Prazne duše,isrtošenog tela,padam
ostajem bez trunke snage,ne mogu dalje,
ovo je moj kraj.
Dođite,hajde dođite
kao lešinari raskomadajte ono što je od mene ostalo,
razvucite moje ostatke ovom poljanom,dokrajčite me.
Ležim pogleda uperenog u tamno nebo,
zenica nemam,oči su pobelele,
kao kroz gustu maglu nazirem vam likove.
Gledam, tako je lepa,zanesena,
i ja sam nekada takva bila.
Gledam tebe...
vetrovi sada manje duvaju,kao da topao vazduh kovitlaju,
stopala mi se greju...
O,tugo saputnice moja
prokleta sam...još ga volim!