Sudbina je promesla karte i u istom deljenju bili smo ti i ja...spojila nas,ukrstila puteve koji se pre toga nisu doticali...koliko me je to samo plasilo..slutilo kraj na samom pocetku...previse brzo se desilo to, da me svaka staza kojom krenem vodi tebi...pruzio si mi ruku da...osetim nadu i spas od proslog vremena...ponudio si mi...i svoje dlanove da budu melem na oziljcima...manje su boleli..trenutak kad spustim obraz na tvoj dlan,brisao je po jednu boru nastalu u nekim proslim vremenima...pustio si me da sanjarim,da sapucem suncu tvoje ime...izasla sam iz tamnice u koju sam samu sebe zakljucala,da stobom dodirnem nebo..davao si mi nadu da mozemo sanjati jedan san,a nismo mogli...previse toga nismo mogli...moj nedosanjani snu....sad samo oci zatvaram dok otkljucavam vrata tamnice u koju smestam svoj neprebol...ne zelim da mi pobegnes iz pogleda,jer i dalje si moja svetlost u tunelu samoce...