Kada mi upadne u sobu, i unese sneg na trepavicama, i miriše na napolje.
Kada kupi psa pa ovaj, hteo - ne hteo ubrzo počne da liči na nju....
Kad se setim da je bila fetus, i takvu je volim. U stadijumu punoglavca.
Na fotografijama iz detinjstva, kao bebironu sa loknicama.
A najvolim zato što se ona od tih fotki do danas uopšte ne menja.
Kad noću piše baterijom po vazduhu. Salje poruke vanzemaljcima.
Kad me na Rilkeove stihove pita:
- A je l’ ti se svidja moja nova tašna?
Kada usisava tepih u ’aljinčetu, i kada je uštinem otpozadi, a ona vrisne:
–Jesi li normalan!!? Mogla sam tako da poginem ovde!!!
Kad slušamo muziku, a ona podigne kažiprst:
-Slušaj sad ovaj prelaz, kako je dobar...Ram-tara-ram-tira-tam...
Kad je pogledam na neko mesto, a ona stavi ruke preko tog mesta i kaže:
– Sto si pokvaren! Marš tamo!
Kada donese ćumur na poslužavniku:
-Evo, malo su mi izgorele kiflice – kaže dok čita ove beleške. Pa se iznervira:
-Sto lažeš, za one kiflice!?!
Kada mi kaže:
-Bože, koliki ti je nos! To je zato što me lažeš. Pa ti stalno raste, k’o Pinokiju…
Kad kaže:
-Ja bih te nešto pitala ako obećaš da nećeš da se smeješ...
Kad izadje iz kupatila i kad joj kosa liči na dečiji crtež...
Kad šmrca na ljubavni film i kada opazi da se jedva uzdržavam da ne prasnem u smeh. Pa stane da me gadja korama od pomorandže.
Kad mi kaže:
–Ti mene kad bi ostavio, ja bih samo legla na patos i umrla…