Postoje jutra  kada bih da budem malecka.
Jutra poput ovog…
Da se šćućurim u nečijem krilu i tako ćutim.
Da me neko ljubi u potiljak, i rukama napravi ogradu oko mene…
Ogradu od svega što postoji van tog naručja.
Da slušam šaputavi glas koji priča priču za mene…
Moju priču.
Koja nikome još nije šaputana.
Da je jutro,a da vidim zvezde na nebu..
Da  on  usnama skida  senke noći,
koje su zaspale na mom  licu…
Da ne postoji juče niti sutra,nego samo Sada.
Trenutak kojim se meri dužina života.
Znam, želim mnogo….želim najviše.
Ceo jedan  Svet….
Takvo je i ovo jutro posle rodjendana…
Nije lako roditi se. Svake godine iznova  …
Kao Žar-ptica iz sopstvenog pepela, i izneti sebe , spašenu,
čistu poput dijamanta u kljunu ptice besmrtnih duša…
Nije lako ogoliti se pred sobom, poput novorodjenčeta...
Pustiti sve da izadje na svetlost..
Sve svoje tajne, greške, dobrote i ljubavi…
Sve svetlosti i tame, crne i bele misli,
sreće i nesreće,radosti i tuge, želje i razočarenja…
Takva su sva jutra „posle“…
Sumiramo ,ispitujemo proživljeno…
Zadovoljna sam posle ove introspekcije…
Srećna, jer sreću treba pripitomiti…
Naučiti da je prepoznajemo u iskricama svakodnevice i snovima kojima putujemo…
Bio je ovo baš jedan magičan rodjen-dan-noć-jutro ;-)
Uspela sam se roditi još jednom i radovati se svom postojanju u ovom svetu…
Odoh sada, moja mašte me čeka...
Predstoje nam mnoga putovanja kroz oblake od sna satkane...
Pridružite mi se slobodno, ima mesta na ovoj čarobnoj strani ;-)
Oslobodimo bele ptice u sebi…pustimo ih neka lete neograničene prostorom